Одавно нисам писао и исказивао своје мишљење јавно, питам се да ли ћу умети, да ли и даље у мени има довољно снаге, оне негативне да осујем паљбу по не здравима и исквареним. Као и увек, највећа ми инспирација долази за време туширања, одмах после читања тако неких интересантних чланака у новинама, који нас обичне, поштене, особе могу доста да изнервирају и ако не можемо никако на њих директно да утичемо.
Можда ни сада не бих реаговао, јер углавном велике, крупне и битне ствари као што су смањење плата, криза, смрт, немаштина боље подносим јер је то једноставно неминовно и свестан сам да је то нека виша сила која нам мрси конце и не дозвољава нам да достојанствено и мирно живимо овај живот, ма какав био, док са друге стране, оне ситнице, оне мале ствари за које други мисле да неће да се примете (5 динара из касице, гурање у реду, прљаве улице, залогај из тањира…) мени страшно боду очи и сметају. Пре бих неког угризао за руку ако покуша да ми узме залогај из тањира него да ми држава смањи плату за 10%. Можда некоме то звучи као погрешно размишљање, али мени је сасвим исправно. Пре бих дао цео тањир некоме ко нема, него да дозволим некоме ко има више од мене да ми отме и мрвицу хлеба.
Због свега тога сам и кренуо да пишем ову причу, можда боље бајку, јер све ово што се нама дешава, многима би било невероватно, просто би остали зачуђени и рекли да се тако нешто не дешава у стварном животу и да је све ово измишљено. Бајка или не, ми морамо са тиме да живимо, заправо да се изборимо пошто нам је то једина опција.
Можда бих пре неку годину другачије размишљао, можда се не бих ни оптерећивао зато што је овакав стандард, или зато што нам је држава смањила плату, или зато што неко тамо ко мање/више не ради ништа прима месечну плату колико ја за годину и по, да прошле године нисам добио сина. Сада се већ ствари гледају из другог угла. Лакше ми је било пре, могао сам све да истрпим, да не излазим на пиће, да не трошим узалудно новац, да увече да легнем гладан или да седим у хладној соби, али сада морају да се обезбеде одређени животни услови (основни: здрава храна, сува пелена и топао кревет) за наше мало чеданце како би могло правилно да се развија. Али опет, ни све то није довољно, па се човек опет запита шта ће бити за дан, недељу или месец дана (више не планирамо за годину дана у напред, просто је немогуће), чиме се ствара додатни притисак и нервоза. Није ни чудо што смо сви нервозни, што нам све смета. Свако гледа неки свој лични интерес, да смо просто заборавили да једни другима помажемо и олакшамо овако тежак и напаћен живот. Ретки су случајеви где неко из доброте хоће некоме да помогне или учини, свако прво гледа шта му носиш, па тек онда жели да саслуша шта те мучи. Много се народ искварио, а са друге стране сви би желели да им буде боље, да имају веће плате, бољи стандард, лепа кола, велику кућу, а нико од њих неће да крене од себе, да себе учини бољим, да се и са оно мало новца што има побољша свој животни стандард. А онда, ако сви истрајемо у томе и радимо поштено, можда нам за коју годину и буде боље, али опет се враћамо на почетак сложене функције где има пуно if (ако) и негативних вредности које требамо да искоренимо, што ће бити мало теже, јер они који су задужени да уклоне негативно, су и сами негативни, а у математици негативно и негативно дају позитивно, тако да од свега тога имамо „позитивну ситуацију“ на коју не можемо да утичемо.
И све ме то враћа на почетак моје приче, зашто сам све ово и почео да пишем везано за чланак из новина у коме је Гувернерка подигла себи и својима плате, док су у току мере штедње и смањење плата, на шта „обичан“ човек једино што може је да остави коментар на све то „Страшно„. Само једна једноставна реч „Страшно“ која показује опште незадовољство на тренутну ситуацију и тешка времена која су задесила ову државу, може као коментар на сајту да добије преко 1000 минуса?!
Штета што овде не може да се стави пауза, драмска пауза, где сви ћуте и чекају шта ће даље да се догоди.
Да ли је то могуће, да тако нешто очигледно, да једноставним коментаром који би свако нормалан (поштен) могао да каже на све ово, добије толико негативних оцена. Како? Зашто? Да ли ти „ботови“ који стављају супротне коментаре од нормалног човека, подржавајући крађу, мито, неморал и сл… и лупају минусе на коментаре имају мало мозга и грижу савест. Тиме што то раде и они су на неки начин учесници у том злоделу. Чак и да их у овом конкретном примеру, гувернерка плаћа од сопствене плате, па им њихово примање зависи од висине њене плате, али опет не одобравам и не разумем такво понашање. Да ли је тим „ботовима“ обећано да ће кроз коју годину да постану посланици, државни чиновници, па сада раде све против народа како би себи обезбедили парче хлеба. То ми делује као да је неко опљачкао државу за велики новац, а онда од једном постао највећа поштењачина и добротвор.
То су те ситнице које ме ужасавају, те мале ствари које систематски уништавају друштво и морал (ако га још увек имамо).
Заиста бих волео да свако од политичара осети мало живот са платом од 25-30 хиљада, као и да се сви ти ботови зараде за живот, али на поштен начин, да сутра могу некога да погледају у очи, ако имају стида и образа.
Treasure Is Empty 